Странице

петак, 14. јул 2017.

КОЛЕНОПРЕКЛОНА ПЕСМА








Аутор: Биљана Вујановић; по трагу, али својом стопом

           Кроз тамно гротло живота, кроз хладну измаглицу крвавих суза,  тешком муком, проби се једва видљив зрачак.                      Погурен, измрцварен човек у јами застаде у неверици, подиже поглед, одмахну главом помисливши да му се учинило и настави спуштеног погледа да тешко гази по муљу и блату, лутајући очима кроз таму.
           Севну зрачак поново. Човек застаде, опет не верујући, подиже поглед ка врху гротла. Црним, каљавим рукама заклони очи, жмиркајући, не могавши да поверује да је то у шта управо гледа желео да види откад зна за себе.
           Нежном топлином пређе му зрак преко лица, паде право на груди и ту оста, ширећи топлоту, па му врати живот у тело. Застаде. Оста загледан у сјајни сноп светлости, урликну свом преосталом снагом, рушећи тамне зидове јаме у чијој се тами вртео у круг и само уз Божију помоћ породи човека.
         На светлости, очи навикле у тами, тешко су могле да виде јасне слике. Неки непознати облици збуњивали су га. Полако је рукама пратио њихове контуре, опипавао их, приносио их очима што ближе, не би ли им разазнао облик. За шта служе, коме ли су намењени, како их користити? Хиљаде питања без одговора. Око себе види још таквих себи сличних, исто гледају, опипавају, збуњено прате облике.
          У немоћи, човек пада на колена, збуњен, прогоњен попут рањене звери коју стрела не усмрти, подиже поглед ка небу, тамо тражећи одговоре на безброј својих питања.
          Са чврсто склопљеним рукама у молитви Њему, дочека ноћ.Навикле очи на таму кретоше да се боље сналазе у простору.
           Четири стране света-путева милион. Ни на једном светлост ни крај. За шта год да ухвати, чега год да се дотакне, опрљи му прсте, створи бол који му севне кроз главу, па немоћно опусти руке низ тело, као да нису саставни део њега. 
            Желели су и други око њега да нађу излаз. Покушавали су, борили се, посустајали и падали. Остајали су непомично да леже на црној, тврдој земљи, стакластим погледом загледани у небо са којег ни један зрак више није могао да им отопи лед у очима. Лед који додирну очи, али не и усне које остадоше у неком полуосмеху, чудном за мртве људе , ал` тако нормалним за душе које похрлише Њему у просторе благостања.
           Пуче зора на истоку. У тешким мукама остаде ноћ. Уз болове и уздахе-породи се зора.
           Одјекну плач новорођенчета. Запара тишину.
           Из безизлазног положаја на коленима, у коме проведе целу ноћ, устаде човек. Протеже утрнуле удове, задивљено подиже поглед ка Божијој кући пред којом стајаше.
          Чворноватом, мршавом руком покуца на врата над којима се уздизао крст.
          Отворише се широке капије, указаше се сви путеви. Махнито је погледом упијао лепоту. Прелазио је рукама са страхопоштовањем по каменом зиду манастира.  Опипавао, миловао камен топао, храпав и бео.
          Кануше тешке, топле сузе на груди човекове, испуни се срце неком чудном топлином, скоро да прсне.

          Склопи руке у молитву и паде на колена, овога пута свестан и срећан пред ким клечи и пред ким погиње главу.

2 коментара:

  1. Аксиос! ДОСТОЈНА!Овако народ аминује када се неко рукополаже у свештенички чин или се унапређује у Цркви. Метафорично,капија је отворена. Добродошла!

    ОдговориИзбриши